Као образовна и научна установа у саставу Универзитета у Нишу, Електронски факултет је од свог оснивања имао значајну улогу у развоју Републике Србије, а данас представља једну од водећих научноистраживачких институција у земљи.

Крајем педесетих година XX века у Србији су нарасле потребе за кадровима са високом стручном спремом. Наиме, 1958. године на 55 запослених у електроиндустрији био је један инжењер, а према перспективном плану развоја електроиндустрије Југославије, било је предвиђено да се у 1960. и 1961. години запосли 45 000, а у 1971. години 80 000 радника. С обзиром на то да су се у тадашњој НР Србији инжењери слабе струје школовали једино на Електротехничком факултету у Београду, одлучено је да се формирају и други универзитетски центри. Ниш, са својим положајем и величином, као један од највећих центара у Србији са развијеном индустријом и широком мрежом културних, просветних, здравствених и других установа, испуњавао је све услове за отварање факултета, са могућношћу да се брзо развије у факултетски и универзитетски центар. Због тога је Извршно веће НР Србије 18. маја 1960. године донело одлуку да се, у оквиру Универзитета у Београду, оснују три факултета у Нишу: Медицински, Правно-економски и Технички факултет.
 
Првог октобра 1960. године званично је отпочео рад Техничког факултета у Нишу, у чијем саставу су били: Машински одсек, Грађевински одсек, Архитектонски одсек и Електронски одсек. Електронски одсек основан је уз свесрдну помоћ Завода РР (сада Електронска индустрија Ниш), на чијем је челу био директор Владимир Јасић, који је, заједно са професором Електротехничког факултета у Београду др Душаном Митровићем, изузетним ангажовањем допринео оснивању овог одсека. Заводи РР су за потребе Електронског одсека, у оквиру круга својих фабрика, одвојили један део зграде Алатнице. Те године уписано је 129 редовних студената и 134 ванредна студента. Први наставници су, највећим делом, били хонорарно ангажовани професори Електротехничког факултета у Београду, а први стални наставник на Електронском одсеку изабран је тек јуна 1961. године.

Убрзо након оснивања Електронског одсека набављају се неопходни инструменти и израђују макете за демонстрациона и лабораторијска вежбања. Увођењем вишестепене наставе пребацују се стручни предмети у раније године студија. Оснива се и библиотека Електронског одсека са читаоницом, као истурени део библиотеке Техничког факултета. Када је зграда Техничког факултета завршена (1964. године), студенти нижих година слушали су предавања и изводили вежбања у новим просторијама Техничког факултета. 

Електронски факултет је настао из Електронског одсека Техничког факултета у Нишу. Октобра 1968. године Савет Универзитета у Нишу формирао је Матичну комисију за оснивање Електронског факултета у Нишу. За чланове Матичне комисије именовани су: др Тихомир Алексић, проректор Универзитета у Нишу; др Бранко Раковић, редовни професор Електротехничког факултета у Београду; др Момчило Ристић, ванредни професор Техничког факултета у Нишу; др Јован Сурутка, ванредни професор  Електротехничког факултета у Београду и др Јован Петрић, ванредни професор Техничког факултета у Нишу. Треба нагласити да су поменути чланови Матичне комисије, који су касније, као наставници Електронског факултета (било у сталном радном односу, било хонорарно), умногоме допринели развоју Факултета, како формирањем и усавршавањем сопственог асистентског и наставничког кадра, тако и  увођењем и развојем научноистраживачког рада. Матична комисија је успешно извршила све припреме за рад, тако да је школске 1968/69. године Електронски факултет почео да ради као самосталан факултет. 

Електронски факултет званично је основан 23. новембра 1968. године, када је Скупштина СР Србије донела Закон о оснивању Електронског факултета у Нишу.  Школске 1968/69. године уписано је 269 редовних и 27 ванредних студената, који су слушали наставу и изводили вежбања у згради Техничког факултета. 
Први стални наставници и сарадници Електронског факултета изабрани су 1. априла 1969. године, и то су били: Тихомир Алексић, редовни професор, Сава Аћимовић, ванредни професор, Богосав Ковачевић, ванредни професор, Петар Мадић, ванредни професор,  Јован Петрић, ванредни професор, Александар Воргучић, доцент, Илија Хаџинешић, доцент, Слободан Лазовић, доцент, Драгутин Величковић, асистент,  Божидар Ђурић, асистент, Бранимир Ђорђевић, асистент, Лазар Ђорђевић, асистент, Милан Јевтић, асистент, Драгиша Крстић, асистент,  Јелена Лазовић, асистент и Радмила Петковић, асистент.

Уз помоћ Електронске индустрије и Заједнице усмереног образовања, 1972. године изграђене су лабораторије за потребе Електронског факултета, као додатак зграде Техничког факултета. Године 1971. отпочео је да ради и електронски рачунски центар, у чијем је саставу био рачунар IBM 1130, а који је служио за научноистраживачки рад наставника и сарадника, као и за вежбање студената. Поводом Дана Факултета, 23. новембар 1983. године, отворен је нови рачунски центар са системом DPS 6/92 фирме Еi-Honeywell, набављен уз помоћ шире друштвене заједнице и Еi-Ниш. 

Значајан датум у историји Електронског факултета свакако је 24. јун 1982. године, дан отварања нове зграде Факултета, када се из зграде Техничког факултета прешло у нову, модерну зграду (са 4 амфитеатра, 40 учионица, 30 лабораторија, рачунским центром, кабинетом за стране језике, библиотеком, савременом мерном и рачунарском опремом за наставу и науку, студентским клубом, итд.), у којој се Факултет и сада налази.    

Научноистраживачки рад на Факултету се стално развијао, што потврђује велики број објављених радова наставника и сарадника, реализованих пројеката, уговора са привредом, одржаних курсева иновација знања, итд. Захваљујући релативно доброј опремљености и повољној кадровској ситуацији Факултет је, у сарадњи са индустријом, био у могућности да реализује већи број научноистраживачких и истраживачко-развојних пројеката за потребе индустрије. Поред тога, Факултет је био организатор већег броја међународних научних конференција које су стекле запажену репутацију и високо место на листи међународних научних скупова.